Utorak, Novembar 25, 2008
Tebi
Duša se od tvojih teških reči rasipa u sitne komade. Teško ih skupljam. I svaki put izgubim neki. Nikad više nije ista.
Ožiljci su duboki. Od tvoje grubosti svaki put iznova krvare.
Još danas ću se na tebe ljutiti.
Sutra će ostati samo sećanje i praznina kao okvir.
Da bih ti ostavila komentar kakav zelim, onako kako osecam reci, morala bih prepisati sve sto si napisala, do poslednjeg slova, i morala bih staviti svoje ime.
Eto...i ne zelim secanja na nesto, zelim da zivim to nesto.
a okvir od praznine najviše boli. čak i ružno sećanje oboji bar malo ružičastim.
Prijatno!*
.....
..............
Да тако некако изгледамо после...
Uf, potpisujem Casper...
ne smemo nikada zaboraviti da nas najvise zabole oni koje najvise volimo...
Ljudi nisu savrseni,ali ljubav jeste.
Eto jednog malog razloga da prastamo...
ožiljci bole...naročito dok krvare...a još više boli sećanje na onog koji ih je bezdušno naneo... ...
Stepski, u pravu si...
Idemo dalje...
U novi dan, pročišćeni...
Svako može da pronađe sebe u ovim redovima
