Videti srcem...
Dragi moji,
Bilo je hladno veče. Svega nekoliko ljudi je promicalo smrznutim ulicama. Sedela sam se u polupraznom tramvaju.
Na stanici je stajao mladić. Vrata su se otvorila i brzo zatvorila dok je on stajao na stepenicama. Pomislila sam da mladić ne zna da postoji dugme za otvaranje i ustala sam da ga aktiviram. Mladić je ušao, a ja sam sela nazad na sedište. Počeo je da se vrti u krug tražeći nešto za šta bi se uhvatio. Svaki pokret njegovog tela bio je grčevit i nesiguran. Tek sam tada primetila beli štap u njegovoj ruci. Ustala sam. Imala sam potrebu da nešto uradim, ali sam samo bespomoćno stajala. Obratila sam mu se rečima da sa njegove desne strane postoji prazno sedište. Nesigurnim korakom se dovukao do mesta i seo.
Na licu mu se videlo olakšanje. Izgledao je tako nevino i lepo. Jedino ga je odavao prazan pogled jalovih očiju. Suze su mi krenule. Bilo mi ga je neizmerno žao. Mislima sam gledala sve one predele i lepe stvari koje on nikada videti neće. A on je bio tu, a opet negde daleko... Izgledao je odsutno.
Šta li je u njegovoj glavi? Gde su gnev i gorčina zbog tako surove kazne, žiga koji najverovatnije od rođenja nosi. Gde je hiljadu puta ponovljeno Zašto baš meni? Na njegovom licu se ne vide.
Samo blaženstvo i spokoj.
Danas sam pročitala priču o slepoj ženi koja je imala svoju izložbu fotografija. Fotografiše životinje.
Kako, pitala sam se?
A kada sam videla fotografiju, shvatila sam. SRCEM!
Uverite se i sami. Ovo je jedna od njenih fotografija...
Zove se Alison Bartlett...
Koliko koštaju lekarske greške
Majka sam dvoje dece.
Oba puta sam doživela da san i najlepši trenutak u životu svake žene zamalo postane agonija.
Prvi put preko 20 sati. Detetu je bila obmotana pupčana vrpca oko vrata 3 puta. Na kraju su ga izvadili vakuumom, ocena 6/7, jedva živ. Nije mi niko rekao da treba da platim carski rez, koji je bio indikovan.
Dan posle: Neonatolog kaze:
On ponovi broj i reče:
Ja zanemela, jedva prozborim:
On:
Ja ne znam sta se dogadja, ne mogu da verujem, otupela polazim za njim do inkubatora, stajemo i posmatramo bebu kroz staklo..., i u tom trenutku shvatam da dete u inkubatoru nije moje.
Kroz suze kazem:
Na to on kaze:
Cenu sam platila samo ja, i na sreću moja deca su na kraju bila dobro.
Ali mnoge priče nažalost nisu imale srećan kraj.
Voli vas,
Mamica
Privatni profesori DA ili NE
Dragi moji i drage moje,
Prošle godine je moj sin polagao prijemni za upis u srednju školu. Kao i svaki zainteresovani roditelj trudila sam se da budem od koristi i da mu pomognem da sve prođe u najboljem redu. I prošlo je. Moj prvenac, ljubi ga majka, je upisao školu koju je želeo. A sad da vam pojasnim pravi razlog svog obraćanja.
Elem, dok sam čekala u redu da nabavim Zbirke zadataka za upis u srednje škole, s obzirom da je bila velika gužva, spontano se razvila diskusija u redu, da prekratimo vreme. Predvodila je jedna profesrka, ispostaviće se kasnije matematike koja predaje u elitnoj osnovnoj školi u centru Beograda. Tema je bila kako pripremiti osnovca za prijemni. Većina diskutanata je bila za to da su privatni časovi neophodni. Profesorka matematike iz reda je takođe toplo preporučivala privatne časove, smatrajući da su oni neophodni za kvalitetnu pripremu. Na moje pitanje šta onda ona i njene kolege u osnovnim školama rade u redovnoj nastavi, odgovor je bio da to nije dovoljno, a i da deca to sve zaborave. Da se razumemo, pričamo o matematici! Nisam znala šta da radim. Koga god sam pitala svi su mi govorili da su imali privatne časove i iz srpskog i iz matematike. Pitala sam i profesore u detetovoj školi šta misle o privatnim profesorima. Odgovor matematičarke je bio da ona ne može da kaže da li su potrebni privatni časovi (?!?!!?!!?), profesorka koja mom sinu predaje 4 godine i kod koje sve vreme ima 5.
A onda sam pitala i svog sina: Da li su ti trebaju privatni časovi da spremiš prijemni? I znate šta mi je odgovorio? NIKO NE MOŽE DA SEDNE DA UMESTO MENE TO URADI!!! I potpuno je bio u pravu. Stoga bih zamolila sve roditelje koji se nalaze ili će se naći u sličnoj situaciji, da prvo pitaju svoju decu šta ona misle, šta je njima potrebno. Nekad je dovoljno i da samo vide da smo zainteresovani za njihov rad, i da imamo poverenja u njih. I naravno da je neophodno da deca ponove gradivo i za to i služe zbirke zadataka, uz koje idu i detaljno urađena i objašnjena rešenja. I vi možete da im u tome najviše pomognete. Fama koja je napravljena oko prijemnih ispita ne ide nikome na ruku. Deca se traumiraju i daje im se alibi da ga loše urade, a roditelji dobijaju izgovor da i u buduće što manje vremena provode sa svojom decom. Novac kojim bi platili privatne časove najverovatnije da možete i bolje da iskoristite.
Ovo je bilo naše iskustvo. Ako nekome bude koristilo vredelo je.
Sve vas voli Mamica.
Humanost ili ne
Dragi moji i drage moje,
Kud plovi ovaj brod?
Još jedan novi dan započet u zagušljivom beogradskom tramvaju. Poznata lica u kancelariji... Miris kafe....Novinski naslovi... Priče ispričane po ko zna koji put... A, onda tišina... Željno iščekivana. Trenutak koji koristim samo za sebe, da sredim neukroćene misli i zarozana osećanja, da ih fino usaglasim, montiram smešak i otisnem se. Ovog jutra mi to teže polazi za rukom. Pod utiskom sam nekih tužnih vesti o dragim ljudima koji su iznenada teško oboleli. Kako svaka takva vest slično zvuči? Bila je zdrava i prava, konju rep da iščupa, nikad se ni na zub nije požalila, a onda, odjednom... kako li se to dogodilo? I sve više takvih sudbina... Da li je suština u tome da ljudima bolest stvarno iznenada dogodi ili smo mi postali gluvi za vapaje i signale koje nam bliski šalju? Da li smo zatrpani surovom svakodnevicom oguglali na saosećaj i postali prijemčljivi samo na zavist, ambiciju i pomodarstvo, do momenta kada postane kasno. A onda sledi gorko iskupljenje, uljuljkivanje u lažni osećaj dobrote i velikodušnosti. »Kako možemo da pomognemo, da li da skupimo novac da joj se nadje... Lečenje je ipak skupo... Ima malu decu«... Knedla u grlu...Tajac... Bezbroj pitanja bez odgovora postavljenih u sebi... Idemo dalje, mi, koji smo o(P)stali...
