Sreda, Oktobar 15, 2008
Kud plovi ovaj brod?
Još jedan novi dan započet u zagušljivom beogradskom tramvaju. Poznata lica u kancelariji... Miris kafe....Novinski naslovi... Priče ispričane po ko zna koji put... A, onda tišina... Željno iščekivana. Trenutak koji koristim samo za sebe, da sredim neukroćene misli i zarozana osećanja, da ih fino usaglasim, montiram smešak i otisnem se. Ovog jutra mi to teže polazi za rukom. Pod utiskom sam nekih tužnih vesti o dragim ljudima koji su iznenada teško oboleli. Kako svaka takva vest slično zvuči? Bila je zdrava i prava, konju rep da iščupa, nikad se ni na zub nije požalila, a onda, odjednom... kako li se to dogodilo? I sve više takvih sudbina... Da li je suština u tome da ljudima bolest stvarno iznenada dogodi ili smo mi postali gluvi za vapaje i signale koje nam bliski šalju? Da li smo zatrpani surovom svakodnevicom oguglali na saosećaj i postali prijemčljivi samo na zavist, ambiciju i pomodarstvo, do momenta kada postane kasno. A onda sledi gorko iskupljenje, uljuljkivanje u lažni osećaj dobrote i velikodušnosti. »Kako možemo da pomognemo, da li da skupimo novac da joj se nadje... Lečenje je ipak skupo... Ima malu decu«... Knedla u grlu...Tajac... Bezbroj pitanja bez odgovora postavljenih u sebi... Idemo dalje, mi, koji smo o(P)stali...
Tešku si temu načela, i na sva tvoja pitanja ide odgovor DA. Ima svega pomalo od objašnjenja koja si navela.
Da,teska i bolna tema.Svi mi u svom okruzenju imamo takvih sudbina.
