Tebi
Duša se od tvojih teških reči rasipa u sitne komade. Teško ih skupljam. I svaki put izgubim neki. Nikad više nije ista.
Ožiljci su duboki. Od tvoje grubosti svaki put iznova krvare.
Još danas ću se na tebe ljutiti.
Sutra će ostati samo sećanje i praznina kao okvir.
Ja sam Žuća
Zovem se Žuća.
Imam 2 godine. Kao mali sam ostao bez roditelja. Ljudi u plavim odelima su ih uhvatili, ubacili u svoj auto i odveli. Više ih nisam video.
Bio sam strašno tužan i uplašen. Lutao sam izgubljen ulicama. Ljudi su bežali od mene, gađali me kamenjem i šutirali. Deca su me zadirkivala i udarala štapovima. Drugi psi su mi otimali mrve hrane koje sam pronalazio pored kontejnera.
Bila je zima i bilo mi je hladno. Provukao sam se kroz odškrinutu kapiju jednog dvorišta. Ugledao sam napuštenu kućicu za pse. Obećavala je toplinu i udobnost. Bila je kao stvorena za mene. Ušuškao sam se u nju i zaspao. Probudili su me dečiji glasovi. Plašio sam se da će me opet povrediti. Ali, oni su mi doneli činiju sa toplim mlekom i parče mesa. Nisam mogao da verujem. Smazao sam sve za sekundu.
Tako je počelo naše prijateljstvo. Nije im smetalo što sam, kako bi vi to rekli, lutalica, i nemam poznate pretke.
Mamicina porodica me voli i pazi i danas, a ja se stalno trudim da im se za to odužim.
Volim ih svim srcem.
Pozdravlja vas,
Žuća
P.S. av, av, av....
