Otkud ja ovde?

Poradjala sam se oba puta u istoj bolnici.
Prvi put preko 20 sati. Detetu je bila obmotana pupčana vrpca oko vrata 3 puta. Na kraju su ga izvadili vakuumom, ocena 6/7, jedva živ. Nije mi niko rekao da treba da platim carski rez, koji je bio indikovan.
Dan posle: Neonatolog kaze:

- Crna ženo sta uradi jadnom detetu, vidi jedva živ osta!

Kao da sam otisla na livadu u kukuruz da se porodim, pa je sve od mene zavisilo. Hvala Bogu, na kraju je sve ispalo kako treba, posle 10-11 dana otisli smo kuci.

Drugi put porodjaj traje kraće - oko 8 sati. Po rodjenju deteta, čujem sestru ili babicu kako kaže:

-  E, bas i nije morao da aspirira.

Rezultat- polomljena kljucna kost, zapušen nos, pa zatim u boksu posle hranjenja aspiracija ispovraćane hrane, pa rezultat toga aspiratorna pneumonija... Uz terapiju antibioticima i ni sama ne znam cime sve (glavica mu je bila kao jastuce za igle), mali borac pocinje da se oporavlja. Odlazim na poluintenzivnu da se raspitam kako je, kad ono tamo ko? Pa naravno Dr. Neonatolog, koji kaze:

- Koja je vasa beba?

Ja kažem:

- Broj taj i taj,
On ponovi broj i reče:

- Sedite majko, nesto moram da vam kažem. Vaša beba nije dobro. Ne odgovara na terapiju onako kako smo očekivali, došlo je do komplikacija.
Ja zanemela, jedva prozborim:

- Sta vi to meni pokušavate da saopštite?
On:

- Da budete spremni na najgore. Dodjite da vidite bebu ...
Ja ne znam sta se dogadja, ne mogu da verujem, otupela polazim za njim do inkubatora, stajemo i posmatramo bebu kroz staklo..., i u tom trenutku shvatam da dete u inkubatoru nije moje.
Kroz suze kazem:

- Pa to nije moja beba, a on će meni na to:

- Kako nije? Pocinjem da se osvrćem po boksovima i da trazim svoje dete, u jednom trenutku vidim mog sina u naručju sestre u boksu, kako ga presvlači i kazem:

- Ovo je moja beba!
Na to on kaze:

- A, OVAJ SLINAVI, MA ON JE SUPER!!!!

 

Čovek je pobrkao broj bebe!!! Kao da mi se ceo svet zavrteo, pala sam na kolena i počela da ridam. Bile su to suze olakšanja.