Videti srcem...
Dragi moji,
Bilo je hladno veče. Svega nekoliko ljudi je promicalo smrznutim ulicama. Sedela sam se u polupraznom tramvaju.
Na stanici je stajao mladić. Vrata su se otvorila i brzo zatvorila dok je on stajao na stepenicama. Pomislila sam da mladić ne zna da postoji dugme za otvaranje i ustala sam da ga aktiviram. Mladić je ušao, a ja sam sela nazad na sedište. Počeo je da se vrti u krug tražeći nešto za šta bi se uhvatio. Svaki pokret njegovog tela bio je grčevit i nesiguran. Tek sam tada primetila beli štap u njegovoj ruci. Ustala sam. Imala sam potrebu da nešto uradim, ali sam samo bespomoćno stajala. Obratila sam mu se rečima da sa njegove desne strane postoji prazno sedište. Nesigurnim korakom se dovukao do mesta i seo.
Na licu mu se videlo olakšanje. Izgledao je tako nevino i lepo. Jedino ga je odavao prazan pogled jalovih očiju. Suze su mi krenule. Bilo mi ga je neizmerno žao. Mislima sam gledala sve one predele i lepe stvari koje on nikada videti neće. A on je bio tu, a opet negde daleko... Izgledao je odsutno.
Šta li je u njegovoj glavi? Gde su gnev i gorčina zbog tako surove kazne, žiga koji najverovatnije od rođenja nosi. Gde je hiljadu puta ponovljeno Zašto baš meni? Na njegovom licu se ne vide.
Samo blaženstvo i spokoj.
Danas sam pročitala priču o slepoj ženi koja je imala svoju izložbu fotografija. Fotografiše životinje.
Kako, pitala sam se?
A kada sam videla fotografiju, shvatila sam. SRCEM!
Uverite se i sami. Ovo je jedna od njenih fotografija...
Zove se Alison Bartlett...
