Humanost ili ne
Dragi moji i drage moje,
Svakoga jutra prolazim preko Slavije, a zatim Ulicom kralja Milana do Terazija. Iste slike me prate svakog dana. Htela bih da ih sa vama da podelim.
Prosjaci na kartonskim ispresavijanim kutijama sa ispruženim dlanovima i smernim pogledima teško prikovanim za hladni beton. U njihovim naručjima deca, prljava, zapuštena, neka sa isto tako ispruženim dlanovima, neka uspavana razbacana leže, neka potpuno sama.Sećam se slike bebe stare 10-ak dana kako je razgolićenu u naručju držala devojčica od nekih ne više od 8 godina, a bila je zimsko hladno jutro. Devojčica je molila prolaznike da joj daju neki dinar i uglavnom su svi zastajali i davali novac. Strah i zabrinutost za tek rođenu bebu je i mene potpuno obuzeo. Sećam se svoje dece sa nepunih mesec dana... Naravno da sam i ja brže bolje zagrabila iz novčanika i stavila na dlan male devojčice. Odmičući dalje razmišljala sam o toj nesrećnoj i napuštenoj deci i osetila sam se kao saučesnik njihovih zlostavljača. Jer da ja nisam dala novac, i da drugi prolaznici nisu to isto uradili možda bi ova nesrećna stvorenja bila u nekom zaklonu bar malo toplijem od ovog na kome su se našla. Da li će im kupiti jaknu i čarapice, ove su pocepane... Možda bi njihovi zlostavljači pronašli neku zamenu za jadna promrzla bića, zamennu koja više zarađuje, a da nisu deca, možda...
Hiljadu pitanja i dilema. Sutradan druga slika, dečak star oko godinu dana u naručju majke-devojčice, razgolićeni i promrzli oboje... Isti izrazi neverice na licima prolaznika, ista tuga i grč u mom stomaku.
Stegla sam srce i od tada više deci koja prose ne dajem novac.
Poslednji pozdrav za Tijaninog oca
Draga, draga Tijana, Ne poznajemo se dugo, ali tvoju tugu duboko osećam. Znam da reči ne mogu da budu dovoljna uteha za tvoju bol. Tu smo za tebe i sa tobom u mislima, Voli te Mamica
